I još

…se još uvek zaprepastim. Iznova. Čovek razočara kad nema drugih uloga. Ili je to neminovno. Neću postaviti pitanje.

Rečenice mi postaju sve duže, a vreme sve zamornije.

Zaboli kad neko ko je loš priđe loše, kad drugi plaču, kad je grub, pa se drugi kidaju. Zanosi se često. Ljudi su zavodljivi. Jezik mu uvek pobegne, a posle češe glavu od udarca.

imagesE, pa sledeći put se zauzdaj.

 

Paučina nije opasna.

Svako treba da uči, jer ćemo svakako hodati gluplji. Hodanje smo, izgleda, jedino i savladali, a za govor nisam siguran. Nekada verujem da je bolje da nismo ni naučili. Živeti ćutanjem ceo život.

Samoćo, skloni se. Muka mi je od mojih reči, misli.
Preklinjem te.

Plašim se toga sna u kojem je svemu kraj. Poznatim putevima i tramvajskim šinama. Sve je bilo gotovo, a put bez kraja. Zakasnio sam.

Moja samoća ume biti zajedljiva, ljubomorna.

Dok sam kao dečak gledao tuđu sramotu, merio je, mislio da je moja. Bojao se svega. Bio sam stidljiv. Sećam se, i dalje, kako sam vraćao rezač koji mi je bio skup. 17 je bila dinamična cifra. Ta noć! Zauvek je otišla u smrt.

Čudna je moć mojih asocijacija, radost kada nađem slučajno zaboravljene i drage pesme.

Ponekad ujede nostalgija, otrovno. Samo osećaj.

Nemam za čim da žalim. Samo zablude. Laži, iako je bilo odavno. Neka sve zamre na sekund, da se bar saberem nekako. Strah negde pluta. Onda nisam imao ono što imam sada, sada nemam nešto što sam imao tada i nikada ga neću ni imati više. Zauvek izgubljeno. Žal ostaje za tim nepovratnim.

Bolno je leći u krevet, gde ti nisi ti. Ti, svaki put drugi. Znaš da te više neće biti i da si se izgubio zauvek. To je to.

Ti si taj.

Moraš izmeniti ležište, krenuti suprotno od sebe. Hladnoća ne greje, mislim drugačije. Stimulisanje je ključ. Čuješ li? Tebi govorim.

93572493_NOT_ORIGINAL_FILESNot_yet_wanti_trans_NvBQzQNjv4Bqeo_i_u9APj8RuoebjoAHt0k9u7HhRJvuo-ZLenGRumA

Sve ostalo je već bilo. Nismo postigli ništa. Nema sada puštanja ruke. Samo da znaš. Valjda jeste tako, ono što najviše voliš to te najviše cedi. Voleo bih da ovu gorčinu mogu iskapati iz prsta, kao vađenjem krvi. Volim tu zamisao.

Ovaj grad mi smrdi na otpad. Kao i svaki mrak. Smrskaj staklo i izmakni se. Ponekad ne mogu uhvatiti i nervira me to. Uvek može gore, a bolje možda. Zavisi od napona. Smiri se i spusti taj rog.

Moram ovo pažljivo da skrpim.

Sve to neslaganje i ćutanje u samo par redova. Da li je to moguće? Sigurno da da. Ponekad se gušim. Ne znam kako to da kažem. Nikako da se shvatimo kad smo nerazumni. Ne mora uvek špic, oštrica.

Svih smo se godina mimoilazili, tražili. Mislio sam da sam u redu.

Ne umem se okrenuti u vrtlogu ponekad.

Nisam sve to uopšte dobro povezao. Sve sam shvatio te noći, kad je ujelo nedostajanje. Kad te nije bilo, baš kao ni svesti. Nekako me je nezgrapno ćapilo sve to, iznenada i čudno.

images1

Puštam da me vodiš, da lebdimo zajedno, grčim se. Hvatam svaki deo i ubacujem ga u mikser života. Smrska me uvek, ali poneka ljuska pokvari žice. Zaglavi se za osmeh, pa posle opet, sve opet.
Ta pauza je vredna daha.

Bili smo bezbrižni, čak i kad smo gutali bedu. Tek uz smrt naučiš.

Bolje da smo glupi ostali, složićeš se?

Kao svih ranijih godina.

Advertisements

Hladnoća

winter image

Ne vidim šta hoćete od mene.

Treba li da se poreknem?

Ne smeš biti ono što ti žudiš. Ne valja da si ono što drugi ne žele da jesi. Moraš se poreći. Izbaciti sopstvo u ništa, a iz njega izvući prihvatljivost. Navikni obraz svoj na šamar.

Moram priznati i da je udarac tvojih reči samo razočaranje, još jedno. Surovo i nemilosrdno. Nije ohrabrenje, a ni pamet. Strpljivo podnesi to do beskraja, jer poniženje je opstanak. Zdravo je. Ja ne volim zdravlje.

Stidljivo poput tinejdžerskih ljubavnih strahova i prvih čežnji, sanjarim i prizivam zimu.

Vreme kada svi sede, zatrpani, sami. Onda kada nema ničega da nas tera u svet, od sebe. Zima je ono samo u sebi, bez odlaska među ljude, terorisanjem.

A zimi idem, sam. Mračnim i tužnim ulicama okrnjenog Beograda.

eros_and_morpheus_in_belgrade_01.jpg

Želim natrag moje zaleđene uši i smrznute noge. Lepotu buncanja i magiju mučnine, kašlja. Bolest je ono što me ozdravlja, u čitavoj toj dezinfekciji hladnoće zimskog vazduha.

Samoća je moje ispunjenje, hladna čežnja što me greje zimskim noćima. Tada sam ja. Ja sam sam. Samo ja.

Posle ponoći kada na ulice izmili divljač, sav škart ovog društva. Monstum. To je moje vreme.

Pristajem biti taj monstrum, što dalje od ovakvih.

Vetar i ništa. Sneg. Oštrina tog udarca dok se nesrećan i uplašen provlačim kroz gomilu. Kuvam se u neprovetrenom prevozu i gutam glad, jer obaveze i ljudskost ne postoje kod onoga što stvara.

Grad je uspavan, ulice se lome od zagrljaja leda. Svetlost koja je retka svedoči o zabludelim dušama. Možda, trenutno srećnim. Tišina opija dok udišem hladnoću i osećam spokoj. Znam da je izolacija potpuna, da sam i ja konačno slobodan. Dan, iako je mrak, deluje kao da traje nedogledno. Da, to je moja zima.

U ovom ranjenom gradu, što ne može da se otrese ožiljaka i tiho jeca, dok ga kite i šminkaju. Tužan je pajac ovaj naš Beograd. Nekad je bio ponosan. Ogroman.

Sad je smetlište. Bunker zalutalih duša.

images.jpg

Za sve zime u kojima me je smrt zaprepastila, leto je naplatilo duplo. Zimi su moje reči samo moje. Gomilaju se tada, ne može ih mi niko oduzeti. Letnje su kao ptica koja baci ono što ne valja i ode dalje, ili kao infekcije što se šire kroz letnje nečistoće. Loša zaraza. Nešto gadno što peče noćima i ne da ti da spavaš, jer je tvoja usamljenost opterećena žudnjom. Žedan si do beskraja.

I samo iz žeđi u žeđ.

Svejedno, više jutro neće biti naše. One senke i zajedničke reči su umrle sa tobom. Pojedeni dani su izjedeni mojim traumama i tvojom bolešću. Bolno je do suza.

Neću ti više ništa seći, jer je već raskomadano.

Neću te više ni videti, jer se toga dana kada sam spržen, hladnoća naselila u moju dušu. Nepovratno.

Ponekad me prati i mačije oko, ali je i ono leto.

Samo želim da te upoznam u noći, baš tada, kada je studen. Ti i ja. Jedno naspram drugoga. Neka nas veže led, pa da mogu reči da dam i tebi, a i ti meni. Sve tvoje, baš tako ih želim. Tada.

Strah me je da se ne okliznem na snegu i razbijem glavu. Snega je sve manje.

Ne znam hoću li umeti nositi ovaj teret i onda.

Govorkanja

images

Posle takvog udarca samo sam mogao ućutati, ali na trenutak.

Sit sam ponekad reči, a moje mi zvuče dosadno, isto kao muva što golica bez prestanka.

Ljudi mnogo govore, pričaju, slabo šta kažu. Jezik je dugačak i širok, izbacuje stotine hiljada smeća svakodnevno. Recikliranje je gratis.

U maloj je kući najgore, dok je u velikim još gore. Svi se zatvaraju po sobama, pa se tako gađaju pričom, sve odvratnijom.

A ja i dalje verujem u ćutanje, u moć malo malih reči, skupljenih u pesnicu.

Došlo je opet vreme rastanka. Svako brine, svi trtljaju, veoma glasno. Niko ne traži onog drugog. Neshvatljivo je.

Čujem svakoga dana da se povlačimo, sklanjamo u virtuelnost. Ja viđam i dalje pune ulice, prepune autobuse, šetališta. Muka mi je od te buke i od tolikih glasova, slivenih u jednu te istu reč. Poprilično praznu. Umesto toga, ja bih ćutao.

31dark_street-785

Sa kesom, crnom, u rukama.

Ne želim da se rasplinem u besmisao. Moja je reč moje osećanje i ne želim da ga rasipam bespotrebno.

Prisustvujem nekakvom podsmehu, sitnim zluradostima. Eksperimenti jesu uvek teški, ali i ja moram shvatiti da nije svako Marija Kiri. Ajnštajn. Bilo ko.

 

aid1328238-v4-728px-Deal-With-Envy-Step-4

Kroz prozore ovih malih kuća, do juče srušenih, čujem ljubomoru. Zavist. Ruganje. Naglo se gradite, a još brže zaboravljate strah i bezizlaz. Mali čoveče, molim te ne leti. Koliko god da je nedostajanje spojeno zakačkama osećanja, vreme je neuobičajeno surovo.

Ti što vičeš, samo pogledaj onoga što ćuti. Pokušaj da skloniš buku svoga besa.

Ja više neću reći. Počinjem sa ćutanjem. Potražiću neko novo sklonište.

Eto, formalnost

Why-Study-Psychology

 

Nema tih reči, pa ni te literature koja bi mi pomogla da te opišem, približim.

Prvi utisci me ili prevare, ili ubede. Ti si bila utisak. Prvo reč, i to reč kao strah, nelagoda, a zatim doživljaj, mešovit kvalitetom, emocijom, standardom. Kada je sve novo, ja ne umem da vas sakupim.

Onda sam počeo glasovima da otkrivam sve, sve o tebi. Očima i ušima čuo sam za tebe. Shvatao sam da je to nešto neodređeno. Snažno i polemično. Neobično, ali duboko i lično.

Svi su se sastaljali i sklanjali. Nije bilo lako uhvatiti tvoju specifičnost. Kroz strah i preciznost, znanje, podršku, lagano sam shvatao koliko je snaga ličnosti tvoja dominatna crta.

Postojale su senke i obrisi.

Drugi su insekti bili. Neke bube, neodređene, sitne, sitničave. Vidi se sve. Prljavština koja vreba i čeka da zarazi. Nasuprot tome stoji razum, i to onaj dirljivo precizno omeđen emocijama.

Posmatrao sam iz daljine kako jedeš, čitaš, govoriš, pratio komentare, saznao sve što te tera.

Ulazio sam u sferu nezadovoljene bliskosti, osetio šta znači reč koja ima istinsku dobru nameru, bez zaslađivača i drugih lažljivih aditiva.

Sada sam sasvim siguran. Ti si divna osoba.

To se obično kažnjava. Surovo je, jer ako odskačeš, svaka zalutala ovca biva pojedena.

Čovek je čoveku vuk. Vrlo duhovito, ali ti to sve već znaš. To su tvoje oblasti. Kao i one pored.

Pamtim noći i večeri ocrtane u mojim nesigurnostima i oivičene.  Jednu kapu, neodlučnost i smeh, otvaranje i tugu koja se gomila.

Voleo bih samo da moje reči ne moraju putovati slovima svakodnevno do tebe, već glasom i bez prepreka, bojazni. Nesputano.

No, verujem da ćeš ti biti glasna svuda.

index
Nemoj dozvoliti da tvoje glasne pokrete ukrade neko zavidan, niti da glas sirene oduzme veštica prepuna sujete.

Mržnja stvara okove, ali i glupost.

Prećutana tajna nije izbegla razrešenje. Dva pametna pogleda narušila su tišinu i vezala dva bića. Ja verujem da i ti tako osećaš i misliš.

Budi uvek širokogruda, topla i moćna. Leti i rasti. Nemoj padati. Ovde, gore, pri zemlji, nema mnogo takvih. Tvoja snaga je moje verovanje.

Želim da ti reči budu prijatno tople kao naše šolje. Tvoja se ne dira. Ne u mojoj duši.

images

Vrednosti imaju cenu u tuđim ograničenostima. Sve se olako shvata, pa i jedna plemenitost. Ona ponajviše, jer nikome nije dobrodošla. Pogotovo sitnodušju. Sve je sada spakovano u đubre koje odlazi nekud, tamo, blizu laži i pritvornog, servilnog osmeha. Počišćeno je vodom i jakim hemikalijama. Spremljenim.

Divio sam se uvek. Spremnosti, stručnosti, oštrini, preciznosti u znanju. Tamo, gde god, čuvaj se. Ljudi zavide. I govore.

Mnogo.

Trudiću se da opravdam tvoje poverenje i tvoja očekivanja. Hvala na podršci, toplini i lepoti. Ostaću šokiran i ja, ma koliko god neprijatnih situacija bilo. Obećavam.

Znajte, gospođice, iako je, možda, delovalo da ja Vas uopšte ne slušam, nije tako. Čuo sam svaku reč i urezao je u sebe. Ona je poput vodiča u moju budućnost. Ona je snaga, kao ti i tvoja volja.

Ovo nije oproštaj…

 

 

Đavo

Nisam hteo đavola. Uvek sam se bojao mraka. Čudo sa rogovima me i danas plaši. Gadio sam se uvek kada bi neko dotakao tu strahotu. Majka mi je rekla da se čuvam i “da svakakvog đavola ima”.

Sada vidim da su ti đavoli moja hrana. Oni su me spasili. Ako sam ikada znao da dolaze nove i strane situacije, đavo je bio dobar, pomogao je.

Više ne dam na njega.

dzepna-kutija-za-lekove-1.jpg

Sasvim je u redu.

Ranije je bilo nekih iskušenja i poniženja. Tinejdžerski tuneli i neplanirane okrutnosti deceniju kasnije.

Razdvajanjem sam ostao ranjen. Tada sam se tražio u ormanima, krišom, jurio na ono jedino lepo što je tada ostalo. Nije bilo bezbrižno. Bilo je konfuzno i strašno za sve. Neizvesnost je bila na vrhuncu.

Ko bi rekao da ću te lekove za boli tražiti u dečačkom hororu ograničenosti?

Dugo su me i drugi vukli na njihovu stranu,, da prihvatim ono što nisam hteo biti, ali sam bio.

Sada, nakon nekoliko godina, pomalo se smejem. Pored svih nečistoća, ne znam kako uspevam ovde, odbačen neukaljanošću.

Ormani i moje torbe imaju tajnu mojih demona.
Nisam siguran koliko ću to još dugo trpati.

Postojali bi verovatno i drugi načini da se okrstim mirom. O tome će više reči biti nikad.

Džem

Uvek kad je post jeli smo hleb i džem. Samo to.

Ja sam i gladovao.

Džem je posebno mesto imao u jelovniku.

Ili je bilo hleba i džema ili hleba i mleka. Između je bila glad.

raspberryjam

Džem i čokolada se nikada nisu smeli jesti u krevetu. Čokolade nije ni bilo.

Krv.

Svašta je stajalo tada na stolu. Njena dobrodošlica.

Posle mi se to sve smučilo.

Sećam se pada na glavu sa nekakvih dečačkih nadmetanja. Muzika tih godina i sve moje skrivene želje, sve je to bio džem. Zabrane igara i samoća, takođe.

Tih uspomena nema. Sve je to otišlo godinama unazad, onda kada je džem opet počeo da mi komada hleb po tanjiru.

Ne meni.

Kasnije se bacalo, pljuvalo, vikalo.

Bilo je ružno i džem se nije razmazivao onako kako sam hteo, navikao.

Verovatno ga više neću ni jesti. Moj post će biti drugačiji, ako ga uopšte bude bilo.
Slatko, džem i kašičice sa drškom prepunom ornamenata sada su tamo negde, iza, u detinjstvu.
U bolu, nikad prežaljenom.

Ne lečim se, izgleda. Sve je to isto, ali postoje milimetri bezbrižnosti.

Nada u neki novi osmeh. Tone novih reči, melodija i boja. Znam da je to sebično i nisam dozvolio da me to poljulja.

Vreme je da budem sebičan.

Ne znam je li pravi trenutak, ali je moj. To ga, možda, čini pogodnim.

 

P.S. Izvini što te opet uznemiravam (tamo gde si), ali previše toga iskače. I ne pušta.

 

Čisto

Prosto ću reći: zadovoljan sam.

Upoznao sam bisere ovoga sveta.

Znam nešto što se zove podrška, nežnost, vernost. Smeh do suza. Znam nešto što pratim kao sebe, znam u sat.

Poznajem sebe kao tebe. Složeno je. Preživeli smo sigurnu smrt.

Znamo se. Znam te. U pisanju, ćutanju, pomoći, smrti. I kad pevaš i kad se tražiš. Zajedno smo osetili tvoje trijumfe. Živeli smo noć.

Znam tebe. Volim oduvek. Kroz knjigu, pesmu, opsesiju, sve tvoje strahote. Kroz mrak detinjstva nismo išli zajedno. Razdvojeni smo bili. Naša daljina nije znak da postoji ikakav problematičan jaz.

A ti, ti si jedna nova svetlost i snaga lepote, optimizma, iznenadna radost i svežina.

poison-icon-opengraph

Odanost je svuda oko vas. Moj osmeh je vaš, moje reči su vaše, ruka je moja uvek sa vama.

Tu nema laži. Postoji trajanje, iskrenost. Gubitak. Trauma. Patnja. Iznad svega – ljubav.

Svi smo zajedno i to je naš oslonac. Ovaj obeznađeni smisao može biti lep, beo sa dozom moći i toplih motiva.

Staza je kamenita. Kiše su tople. Putevi su kratki. Sunce hladi nagorele rane. Ovo je vreme nas ranjenih.

Iscelićemo dubinski, zajedno. Ovo je pohvala vama, vama koji ovo i znate, ili ćete znati.

Svi smo mi u istoj ovoj kugli u kojoj se prevrćemo i prevrćemo, ali se fino kobeljamo.

I tek ćemo.

Laku noć svim srikavcima neopredeljenosti.