Senke

Prepoznaćeš me po senci onoga što sam nekada bio.

– Kad misliš da uradiš nešto?

– Dok se odmorim.

– Odmaraš ceo život.

Cinizam je oružje kojim se bolni ljudi bore protiv sirovih nepravilnosti ovoga svega.

Tužni se ljudi ne smeju držati zajedno. Treba ih razdvojiti, pobacati, rasterati. Tuga se ne sme širiti svetom, jer je to jedna zla zaraza.

Nije imala milosti prema njenim godinama. Niko ne voli mladost, pogotovo tuđu.

Ne ostavljaj tragove tvojih sećanja. Postoji nešto što će nas zauvek razdvajati. Mrzim reči koje mi se talože u duši, jer njihov otrov smrdi na mržnju. Ne želim da budem loš, zao. To što nas razdvaja je ostatak rođenja. Nije bilo moguće nikada! Ne troši tugu na mene. Zadrži je za nešto vredno.

Mnogo živim ovih dana. No, to je sve neki, onaj, život. Nema mnogo uzleta.

Mnogo je krvi. Viđam leševe. Smrt nije toliko ružna kao ono što se ovde sreće. Živi su daleko gnusniji.

Nema mnogo gađenja.

Ne pišem. Nemam odakle. U meni je sve ukočeno i ne može izaći. A muči i ždere iznutra! Ne mogu olakšati sebi.

Snage mi daje želja i nada da si, možda, otišla daleko, srećna.

Umoran sam za nas.

Pokušavam da smislim neki plan. Slab sam. Ko zna koliko ovo može da traje.

www.pinterest.co.uk
http://www.pinterest.co.uk

 

 

Advertisements

Врућина у тешкој ноћи

Није смрт мрачна.

Не може дан да ме уништи колико ноћ може да ме докрајчи.

Мрзим ноћ и моју душу у тешкој ноћној тишини самоће. Никад не упознам сопствену наказност као тад. Снови су лепи, а кошмар је јава и када је језив.

Знојим се. Врућина је несносна, прже ме нерви.

 

Понекад ми на ум падају мисли које не могу да разумем. Је ли то знак да се морам почети бојати за себе? Никада не знам јесу ли моје мисли заиста моје, или сам ја и све око мене само један бесмислени сан. Вртлог илузија.

Мене успављује киша. Која мелодија тебе води путем снова? Јеси ли сама, да ли си и даље тамо? Колико су ту наша места сада усамљена, напуштена? Да ли имаш некога за јурење Месеца по магловитом, непрозирном небу?

ahmet_ziyaSultanahmet_camii

Да ли и тебе нешто боде, сврби, не да ти да заспиш?

Чекаш ли јутра сама?

Страшно ми је тужно, мучи ме до лудила колико је дана и недеља прошло.

А ја још чекам.

И ратови теку и гомилају се.

О крају нема трага.

У сећањима те тражим.

Е то ми још нису одузели!

Крици, врисак, плач.

UrosPredic-ZorkaPredicPopovic19111a1

 

Par lepih prazničnih detalja (snaga samopouzdanja iz Jermenije)

13240783_1135221289871433_6959317583211113424_n_large

 

Zatvoriću krug praznika jednim pravim “talasom ljubavi”, i to logičnim nastavkom prethodnog teksta.

Pesma Evrovizije 2016. je možda jedna od najboljih u poslednjih nekoliko godina, iz mnogo razloga. Mislim da sam pre samog prvog polufinala znao sve pesme, ili skoro sve, i to mi je omogućilo da se koncentrišem više na nastupe, vizuelni utisak, pevanje. Prve večeri je jedna osoba odnela pobedu, ali tada nije zaradila moje simpatije, ili bar ne u tolikoj meri kao danas.

Iveta Mukučjan, predstavnica Jermenije, nastupila je sedma te večeri. Komentator je izneo njenu iskasapljenu izjavu o tome kako voli sebe da naziva divom, jer sve može. Nije mi se dopala izjava, ali nastup i te kako jeste. Rekao sam sebi da je pokidala, ali da je mrzim. Nedugo potom, počeo sam menjati mišljenje. Kako je raslo moje interesovanje i znanje o pesmi, tako sam se i ja više zagrevao za njenu muziku.

8e3d7b2ba8263da0a986edcc83cbfa5e

Njena pesma je bila spoj r&b i soul muzike sa dodirom modernog i elementima obrađenog zvuka jermenske zurle. Nastup je propraćen snažnim vizuelno-svetlosnim efektima i njenom izazovnom, senzualnom figurom, svedenim pokretima. Naziv pesme Lovewave je kovanica engleskog naučnika Augustusa Edvarda Hjua, kojim je hteo opisati najjači udar, koji je povezan sa zemljotresom. Moguće i da grešim, ali to je manje važno, jer je pesma o jakom osećanju ljubavi, poput udara i zemljotresa. No, ne mora nužno biti ljubav između dvoje ljudi, ali ni samo ljubav – već i snažno pozitivno, jako osećanje koje pomera.

eurovision-2016-Iveta-Mukuchyan-billboard-1548-650

Osim posebne lepote koja zrači, privukla me je izuzetna snaga duha. Njenu izjavu zbog koje sam je negativno posmatrao, danas shvatam drugačije. Ukoliko smo svesni kvaliteta i onoga što nas krasi iznutra, to će samo istaći naše “pojavne lepote”, iako neće ukloniti nedostatke. Svakako, to nije nešto zbog čega se moramo stideti, već je ono što nas čini nama samima i što nas izdvaja. Na taj način sam malo naučio da više volim sebe.

1992. u jeku ranjavanja već umirućeg SSSR-a, Iveta je sa porodicom napustila rodnu Jermeniju i preselila se u Nemačku. Od tada, pa sve do 2009. živi u Hamburgu, ali kako sama kaže prihvaćena i daleko od svih političkih i ratnih opasnosti. Pojavila se u jermenskoj verziji Idola (Hay Superstar) i osvojila peto mesto, a kasnije, 2012. godine u  nemačkoj verziji talent-šoua The Voice, za koji često ističe da je velika škola u pogledu scenskog pojavljivanja, samopouzdanja i izvođenja. Od 2009. živi na relaciji Hamburg-Jerevan i kako šaljivo ističe razmišlja kao Nemica, ali oseća kao Jermenka.

Privukao me je, takođe, snažan duh uporne i profesionalne osobe, otvorene (njena muzika je spoj r&b, soul, jazz, pa i elektronske muzike i funk-a, a nedavno je objavila i mini-album sa obradama tradicionalnih jermenskih pesama). Sarađivala je sa brojnim umetnicima, glumila je u jednoj jermenskoj komediji, oprobala se u ulozi dizajnera, učestvovala u raznim projektima humanitarnog karaktera. Iveta-Mukuchyan

Nadam se da i vi imate neku vašu Ivetu, ali se nadam da će moja Iveta doći do mnogih srca širom sveta i ulepšati još nečije parče života.

Srećni praznici svima i šaljem vam veliki LoveWave.

 

Iveta Mukuchyan – Lovewave (Live at Semi Final 1)

 

20633768_1532774700107182_4085786029154369536_n

 

Par lepih prazničnih detalja (melodije evrovizijskih početaka 50ih i 60ih)

Već sam ranije naveo, mislim u postu gde sam pričao uopšteno o sebi, kako volim i pratim Evroviziju. Ovo je pretposlednji post iz ove serije povodom praznika, jer želim da se osvrnem samo na lepe stvari koje volim.

Prvo takmičenje za Pesmu Evrovizije je održano 1956. u Luganu. Prva pobednica jeste bila Švajcarska i to je ujedno jedini poznati plasman te godine. Ostale države učesnice su sve prikazane kao drugoplasirane. Učestvovalo je sedam država i to: Francuska, Švajcarska, Belgija, Italija, Nemačka, Luksemburg i Holandija. Svaka je država učesnica imala po dve pesme (sve ukupno četrnaest pesama).

Tih godina najuspešnije su bile Francuska, Holandija, Luksemburg, Ujedinjeno Kraljevstvo, a zapažene su i pobede Španije dva puta zaredom (1968, 1969), s tim što su još tri države delile prvo mesto: Holandija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo (imali su isti broj poena). Takmičenje je raslo, a samim tim i broj učesnika, međutim 1970. takmičilo se samo trinaest zemalja zbog nezadovoljstva povodom tako neprecizno određenih pravila glasanja. 

Uglavnom su se žanrovski izdvajale jazz, pop, šlager, rok i slične pesme, ali u par navrata i ye-ye, te nešto klasičnije numere npr. operete. Nedavno preminula Frans Gal, pobednica ovog takmičenja 1965. izvela je pesmu koju je komponovao poznati francuski umetnik Serž Gensbur (vratio se u takmičenje kao kompozitor još dva puta, i to za Monako 1967. i za Francusku 1990). 

Meni su u ovim dekadama, uglavnom, najlepše pesme koje i jesu u skladu sa estetikom 50ih i 60ih godina, a posebno bih izdvojio Dance 1963. sa pesmom Dansevise. Setna melodija i grubi danski izgovor ovde su u nekom nežnom, romantičnom skladu.

Najčešće su u trci za pobedu bili Englezi, ali ponekada je, kako bismo rekli, njihovo srebro sijalo kao zlato. 1961. godine simpatični duo The Allisons sa pesmom Are You Sure u vrlo harizmatičnom, svedenom nastupu, su zauzeli drugo mesto kao i mlada pevačica Keti Kirbi sa pesmom I Belong 1965. koju su zbog fizičkog izgleda tada poredili sa filmskom ikonom Merilin Monro.

Konačno, pobedu je odnela Sendi Šo sa pesmom Puppet on a string. Mnoge pesme su kasnije prepevavane, svuda, ali i kod nas. Meni je možda najupečatljiviji primer pesma Elle était si jolie (Francuska 1963), koju je prepevao Dragan Stojnić. Bila je tako lijepa je možda jedna od najtužnijih ali i najtraumatičnijih sećanja moga detinjstva. 

Tada je svaka delegacija imala po deset članova stručnog žirija i svaki je član davao jedan poen za pesmu koja mu se najviše dopala. Jugoslavija je učestvovala od 1961. sa kasnijim prekidima (nisu obuhvaćeni ovim mojim izborom), s nejednakim uspesima. Poslednje mesto zauzeo je Sabahudin Kurt sa pesmom Život je sklopio krug, ali je Lola Novaković bila 4. Berta Ambrož, Ljiljana Petrović, Lado Leskovar i Dubrovački trubaduri su se plasirali u prvih deset.

Možda ću u nekom narednom tekstu govoriti o 70im ili 80im, ako me budu inspirisale. 50e i 60e su moja velika opsesija, a veliki broj tadašnjih jugoslovenskih velikih pevača zauvek ću voleti, poštovati i slušati. Melodija i osećanja su ono što traje, a ostale priče ostavljam drugima.

Par lepih prazničnih detalja (francusko-italijanska istina o svetu)

Osim knjiga o kojima sam govorio (i nekim drugim koje sam čitao, ali nisu ušle u izbor najzanimljivijih), ovih sam dana dosta filmova pogledao. Pretežno su to ostvarenja francuskih i italijanskih reditelja 50ih i 60ih godina prošloga veka (Godar, Viskonti, Vitorio de Sika, Felini). Izabrao sam nekoliko naslova i o tome će biti više reči (redosled je po slobodnom nahođenju, nema neke posebne logike).

 

  1. Vivre sa vie (1962)

Žan-Lik Godar, Francuska

MV5BMTQ2NDg4MDgwM15BMl5BanBnXkFtZTgwMDQyNzk4MjE@._V1_UY268_CR4,0,182,268_AL_

Film sačinjen iz dvanaest etapa, pokazuje razvojni put jedne devojke – od finansijskih poteškoća i učmalosti, pa do upoznavanja gradskog podzemlja i intrigantnog poslovnog angažmana. Slike se ređaju, mi upoznajemo svet i život jedne prostitutke, nimalo lak, prepun nasilja, zanemarivanja žena i njihovog transformisanja u meso i robu. Rasplet događaja ima tragičnih posledica, a želja za slobodom je udalji i krvavo ućutka. Ovo je jedan od boljih filmova u kojem Ana Karina (dansko-francuska pevačica i glumica) pokazuje i dokazuje ukazano poverenje ovog i te kako značajnog umetnika francuske kinematografije.

2. Matrimonio all’italiana (1964)

Vitorio de Sika, Italija

imm

Izuzetno zanimljiva komedija-drama, sa zapletom na kraju koji krije više slojeva. Naime, glavni junak upoznaje mladu i lepu prostitutku koja mu postaje ljubavnica i u koju, čini se, polaže ogromne nade. Međutim, skokovi tokom filma pokazuju nam da između njih ne postoji idila koja se nekako nametala. Devojku sklanja, ponižava, vređa, podseća na sramnu prošlost i time je sasvim dehumanizuje. Međutim, Sofija Loren ovde maestralnim opaskama i dilemama koje iznosi pred njega preokreće situaciju i na komičan način dolazi do braka, a kasnije i do srećnog razrešenja nesuglasica. Kratka misteriozna crta, ali i njihov sukob koji dubinski oslikava podređenost žene u međusobnim odnosima, jedne su od najboljih scena u ovom filmu, po mom mišljenju.

 

3. Alphaville (1965)

Žan-Lik Godar, Francuska

51+qN--AOwL._SY450_

Ovaj bi film bio, verovatno, moj favorit da nema tako mlakog kraja. Reč je o gradu u kojem mašina upravlja ljudima. Emocija nema, sve je po principu logike. Problem nastaje kada se pojavljuje novinar-istraživač koji zbunjuje i pokazuje sav besmisao načina takvog života. Poezijom se pobeđuje logika.

Ono što je mene najviše privuklo jeste tehnika film-noir estetike, femme fatale, jako dobar scenario i interesantan način prikazivanja budućnosti bez ikakvih specijalnih efekata. Ton je mračan, neretko podrugljiv i sarkastičan (još jedna tipična odlika film-noir), a veoma je upečatljiva scena u kojoj se devojci koju tumači Ana Karina pokušavaju objasniti reči poput: zaljubljenost, savest, ljubav, a i Biblija koja nije ništa drugo nego običan rečnik pojmova, i to za sobom povlači mnoštvo drugih pitanja.

Kao što rekoh, kraj je malo mlak i neubedljiv, ali opet lep, pozitivan. Veoma je lepo režiran, prepun je kreativnih rešenja.

 

4. Villa Borghese (1953)

Đani Frankolini, Vitorio de Sika, Italija

locandina

Ovaj film je sastavljen iz šest priča koje se odigravaju na lokaciji iz samog naziva filma (Vila Borgeze je naziv parka u Rimu). Priče su različite: potresne, tužne, lepe, gorke. Zanimljivo je da u filmu jednu od uloga tumači i sam (jedan od dvojice reditelja) Vitorio de Sika. Mana ovog filma je ta što se prevod jako teško nalazi, ali ko zna italijanski neka ga obavezno pogleda. Ja sam našao prevod na španskom i lepo sam se snašao, mada i italijanski znam nekako(!). Detalje neću iznositi, jer su priče veoma kratke i ne vidim neki smisao u opisivanju bilo koje – razotkrivanje mnogima narušava utisak.

 

5. Sciuscia (1946)

Vitorio de Sika, Italija

Sciuscia

Ovo je jedan od onih jako teških njegovih filmova. Uz Dve žene i Kradljivca bicikla, rekao bih da je ovaj možda i najpotresniji za neke, jer pokazuje užasno teške uslove života i siromaštva dece, koja su primorana da rade svašta kako bi preživela u Italiji onakvih ratnih strahota. Slika zatvora, ili politike sveta u malom, veoma je jaka scena puna napetosti i duboke tuge, gotovo jecaja nad mladim ljudima i njihovim sudbinama. Kraj će još više produbiti taj ton, nakon čega ostaje samo tišina i zapitanost.

Mi, danas, možemo reći da budućnost nije uopšte značajno odmakla od svega prikazanog u ovom ostvarenju italijanskog reditelja. Mnoge stvari su i gore, samo su, slobodno možemo reći, jarko našminkane.

 

 

Par lepih prazničnih detalja

Umesto nekih patetičnih, šablonskih naklapanja o lažnoj ljubavi i neiskrenim spajanjima tokom praznika, ja ću ovde izložiti nešto što je iskreno i što svi mi volimo. Pričaću o pročitanih pet knjiga u poslednje vreme, govoriti malo o tome, pokušati da napravim neku top-listu prema mom ukusu.

Ne volim da se ograničavam, a ni da pravim snoba od sebe. Čitam ono što mi deluje zanimljivo (sasvim su to slučajno i bili klasici i sve ono što smo čitali tokom studija), ali i ono što dođe do nas od skandinavskih autora, jer je možda već poznato koliko volim taj deo ove tužne lopte.

Naime, od nedavno sam počeo gajiti interesovanje za gotički roman. Malo sam istraživao i koliko mi se čini, dosta toga je dostupno u prevodu na srpski jezik, iako ima nekih kultnih dela ovog žanra koja nisu prevedena. Volim turobna osećanja, strah, napetost, malo i misterije koja ima dublji smisao i razotkriva ljudsku dušu čak i u naivnoj formi.

Neobican-slucaj-doktora-Dzekila-i-gospodina-Hajda-65168

Stoga sam pročitao knjigu Roberta Luisa Stivensona “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda”. Malo mi je postala naporna priča o dvojstvu i junacima-parovima, jer sam imao mnogo takvih pojava u obaveznoj lektiri. Međutim, ova knjiga je jako uzbudljiva, ne samo zbog načina i tempa pripovedanja već  i zbog tajanstvenog vela neizvenosti koji nas vodi do samog kraja. Poruku već odavno znamo svi, jer je ovo delo čuveno upravo po tome, a i po mnogim filmskim adaptacijama. Ono što je mene ostavilo u pitanju jeste malo pesimističko-simbolična poslednja scena i pitanje: Hoće li moj Hyde na kraju izađi iz skrovišta i pobediti? Naravno, sve zavisi od nas samih.

 

12579_1

Pisao sam ranije o čitanju Jakova Ignjatovića. Interesuje me književnost srpskog realizma i iako je moj favorit Stevan Sremac, želim da upoznam što bolje stvaralaštvo ostalih, manje omiljenih autora toga perioda. Zato sam kupio nekoliko njegovih romana, a nedavno sam završio čitanje knjige “Trpen spasen”. Veoma interesantna povest o darovitom i nesnalažljivom, raspusnom mladiću iz dobre porodice, jednom ne tako talentovanom, ali izuzetno ambicioznom i upornom, kao i ljudskim kompleksima i nerealnim željama. Mana ovog njegovog teksta jeste u nedovršenosti, odnosno u poslednjem segmentu koji je i kraj u dramskoj formi. Naime, uprkos svemu, kraj je srećan i čini se da su svi zadovoljni takvim pozicijama i da je život njihov zadovoljavajuć što ne deluje tako logično ukoliko saberemo sve što smo saznali i osetili do tog trenutka.

view_image

Naveo sam maločas ljubav prema literaturi skandinavskih pisaca. Možda bizarna navika glavnog junaka “Lutkara” Justejna Gordera, da obilazi sahrane nepoznatih ljudi, jeste ono što me prvo šokiralo i iskreno mogu reći, nerviralo, Tokom daljeg čitanja, otkrivate njegovu usamljenost, ne tako fleksibilnu prirodu i preosetljivost koja je veoma specifična. Jedino društvo koje ima jeste lutka Pele i njegova pojava je od izuzetne važnosti za neke slojeve ovoga romana. Naravno, postoje linije ironije koji usložnjavaju sadržaj ovog tekst, postoje razna pitanja i naizgled naivne tvrdnje o suštinskim stvarima u životu: o ljubavi, prijateljstvu, obrazovanju, porodici, međuljudskim odnosima. Ništa više neću reći, jer je ključ u poslednjim stranicama.

knjiga-rekvijem-za-adama-aleksandar-djuricic-es-9788691921118-naslovna-strana-289625v

Vratimo se našoj književnosti. Naime, pre skoro godinu dana, prisustvovao sam književnom razgovoru autora knjige “Requiem za Adama”. Tada je nisam pročitao, ali sam dosta toga čuo od raznih prijatelja, i to samo dobro. Uvek imam neku dozu skepticizma prema preteranom hvaljenju nečega, a kada sam video korice knjige, još sam više utonuo u neku vrstu animoziteta. Međutim, ovde se ne bih složio, te bih kazao: Sudite ponekad o knjizi po koricama, jer su ovo jedne od najlepših koje sam video. Izuzetno napeto, moderno, psihološki jako ubedljivo i uzbudljivo napisan, ovaj roman pripoveda o nadarenom, talentovanom intelektualcu koji zbog nekih poteškoća, kompleksa i svih potisnutih strahova (koje svi imamo, a tajimo), pokušava da se probije u životu i ukloni sve nedostatke koji ga uporno prate. Česte su smernice mnoga dela klasične muzike, razne tragične niti tokom svih prethodnih decenija na ovim prostorima i njihove posledice na sam duh junaka. Ko je Adam i šta se sa njim desilo, to vam neću reći. Na ovaj roman moramo svi obratiti pažnju i izboriti se za njegovo mesto u javnosti i savremenom životu, jer on to zaslužuje.

 

0062635

 

Vratimo se stranim klasicima. Emila Zolu sam veoma slabo čitao i nisam ni bio privučen. Sećam se detinjstva i naslova na policama u našem stanu. Nikada me nije opsedalo to što se nalazi iza toga (“Nana”, “U klučalom loncu”…). Priznaću, ni ono što je obavezno nisam pročitao (“Žerminal”). Pre nekoliko meseci sam konačno, iz nekih privatnih bolnih razloga bežao u knjige i pročitao “Nanu”. Neobično i hrabro, jedno drugačije prikazivanje junakinja koje nisu svakako omiljene među publikom. Upravo zbog toga sam rešio da se upoznam i sa romanom “Žerminal”. Osnovna tema je pobuna rudara, koji zbog izuzetno nehumanih uslova života ustaju protiv buržoazije. Posebne vrednosti su, verovatno, potresne slike siromaštva i gladi u kontrastnoj viziji sa izobiljem i rasipanjem gazdinskog življa, političke ideje koje se javljaju tada i koje širi glavni junak Etjen Lantje. Veoma su lepe i nežne scene neispunjenih ljubavi i požrtvovanog prijateljstva, ali je sve to ostalo u senci surovih naturalističkih pojava (nagoni, ljudska zverstva, seksualna moć, nasilje), te to ne ostavlja prostora za neku optimističnu završnicu hrabrog poduhvata nesrećnih i ugnjetavanih rudara. Ko zna šta se dešava na kraju i kako valja tumačiti, neka ćuti zauvek!

Ko ne zna, neka pročita ovaj Zolin roman, neće biti kajanja.

Ako bih morao praviti listu, onda bi to verovatno izgledalo ovako:

  • Aleksandar Đuričić Eš, “Requiem za Adama”
  • Emil Zola, “Žerminal”
  • Justejn Gorder, “Lutkar”
  • Luis Robert Stivenson, “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda”
  • Jakov Ignjatović, “Trpen spasen”

Bilo bi lepo ako bi mi naveli šta ste vi to pročitali ovih dana, šta vas je uzbudilo, pokrenulo, čak i potreslo. Voleo bih uvek neku preporuku, jer tu smo da bismo se spajali i obogatili duhom.

Takođe, srećni svima ovi ludi praznici, da smo svi živi, voljeni, srećni i uspešni.

 

Do sledećeg posta, puno vas pozdravljam sve.

Hvala na čitanju. Čitamo se uskoro.

Преклапања и наклапања

Једно сасвим обично село. Исто као и свако друго.

Блатњаво, у страху, у нади. Године су биле такве. Куће мале, али домаћински чуване истрошеним и оматорелим керовима.

Сви су се волели, пазили и чували туђе бриге, познавали туђу децу боље но сопствену.

Сунце је тих дана баш страховито пекло. Људи су се склањали у хлад, тамо поред винове лозе.

 

Претресали су судбине, посебно туђе. Турчин је, један, остао и даље ту. Живео је са ћерком и једном женом. Жена, тајанствена, појавом изазива збуњеност. Нису је познавали, нису јој желели добар дан. Знали су да црна марама крије црну душу. Незнање је прелазило у знање, тајна се открила и постала злоба. Није ни са ким разговарала, а ни они нису ништа чули о њој. У овом селу се мало мислило и слушало, али се много тога знало.  На тај начин су је и разоткрили.

Била је једна од „оних“ жена. Оне нестрпљиво чекају смрт једне, праве жене, а онда црном одећом скривају мрак душе своје.

Чудан је и покварен тај други свет!

То су поуздано знали. Као што лети пржи сунце а зими шкрипи снег, тако се човек препознаје по лицу. Њено црно, сунцем опаљено лице, откривало је све.

Девојчица је била ведра, раздрагана, насмејана. Радознала и полетна као свако мало дете, здраво дете.

Жена ју је држала за руку, не поздрављајући никога при проласку. Нестале би, убрзо потом, иза беле, велике и чврсте капије. Остале би речи, погледи, понеки уздах. Црнило нестаје иза камена, глас детета замире. Веселост детињу сакривају зидине. Чувају све. Једино се ту, каменом, чувају од говоркања и отрова нагађања.